Na kraju profitabilno, ali prethodno likvidirano

Postavka

Hipotetički edukativni slučaj, ne preporuka za derivate. Ugovori, nivoi margine, cene i uslovi računa u nastavku su izmišljeni i ne opisuju postojeći berzanski proizvod. Teo ima $15,000 namenskog trgovačkog kapitala i kupuje tri izmišljena indeksna fjučersa na 4,000. Svaki ugovor ima multiplikator od $5 po indeksnom poenu. Usredsređen je na zahtev za početnom marginom od $9,000, a preostalih $6,000 smatra udobnom rezervom.

Izloženost je veća od depozita

Svaki ugovor predstavlja 4,000 × $5 = $20,000 nominalne izloženosti. Tri ugovora zato predstavljaju $60,000, četiri puta više od Teovog kapitala računa od $15,000. Pretpostavljena početna margina je $3,000 po ugovoru, uz marginu održavanja od $2,500. Otvaranje tri ugovora rezerviše $9,000 kolaterala, ali ekonomska izloženost i dalje iznosi $60,000. Margina je depozit za obezbeđenje izvršenja obaveza, a ne kupovna cena niti najveći gubitak.

Kod linearne duge fjučers pozicije, svako pomeranje od jednog poena menja kapital za tri × $5 = $15. Pad od 100 poena zato košta $1,500. Obrazovni materijali CME-a razlikuju početnu marginu od margine održavanja i objašnjavaju da se zahtevi za marginom mogu menjati sa rizikom. Tačni nivoi i postupci brokera u ovoj priči su hipotetički; stvarni trgovac mora proveriti multiplikator ugovora, proces poravnanja, interne zahteve i politiku likvidacije.

Najpre dolazi tržišni gubitak

Indeks pada sa 4,000 na 3,650, pomeranje od 350 poena. Theo gubi 350 × $15 = $5,250, smanjujući kapital računa na $9,750 pre naknada. Prema prvobitnoj pretpostavci održavanja, tri ugovora zahtevaju $7,500, pa kapital ostaje iznad tog nivoa. Theo je umiren jer još nije prešao prag održavanja. Ali njegov slobodan kapacitet je manji, a pozicija ostaje izložena još jednom nepovoljnom kretanju.

Gubitak nije samo oznaka na grafikonu. Fjučersi se vrednuju po tržišnoj vrednosti, a novčani tokovi poravnanja ili varijacione margine mogu stvoriti trenutne potrebe za finansiranjem prema odgovarajućim aranžmanima. Važne mogu biti i brokerove unutardnevne provere rizika. Planirani prenos sa drugog računa možda neće stići na vreme. Ekonomsko pitanje je da li upotrebljivo obezbeđenje postoji kada je potrebno, a ne da li Teo negde drugde poseduje dovoljno nepovezane imovine.

Zatim zahtev raste

Pretpostavite da volatilnost izazove izmišljeno povećanje margine održavanja na $4,000 i početne margine na $4,500 po ugovoru. Održavanje za tri ugovora sada iznosi $12,000, što premašuje Theov kapital od $9,750 za $2,250. Ako izmišljeni broker zahteva dopunu do novog početnog nivoa, cilj postaje $13,500, a potreban iznos $3,750. Sam navod da postoji „poziv za dopunu margine” sakrio bi koji prag određuje potrebu za finansiranjem.

Pretpostavimo da Theo ne može da doda sredstva i zatvara jedan ugovor na 3,640. To dodatno pomeranje od deset poena primenjuje se na sva tri ugovora pre zatvaranja i košta još $150. Ukupna naknada za zatvaranje od $20 ostavlja $9,580 kapitala. Dva preostala ugovora zahtevaju $9,000 na novom početnom nivou, pa ostaje samo $580 iznad tog praga. Smanjenje pozicije rešava ovaj konkretan manjak, ali ostavlja mali zaštitni višak; ne poništava već nastale gubitke.

Drugi pad testira preostalu rezervu

Indeks zatim pada sa 3,640 na 3,580. Dva ugovora gube 60 × $10 = $600, smanjujući kapital na $8,980 pre daljih naknada. To je ispod početnog praga od $9,000, ali iznad nivoa održavanja od $8,000. Da li će nastati novi zahtev zavisi od stvarnih pravila brokera; ovaj primer namerno razlikuje pragove umesto da proglašava likvidaciju pri svakom padu ispod početne margine.

Ako tržište umesto toga napravi jaz do 3,400 pre nego što Theo može reagovati, preostala pozicija gubi 240 × $10 = $2,400 od nivoa 3,640, ostavljajući $7,180 pre dodatnih izlaznih troškova. To pada ispod pretpostavljenog zahteva održavanja od $8,000. Kasniji rast na 4,100 ne bi pomogao računu koji je bio primoran da zatvori pozicije po nižim cenama. Prognoza završne cene ne može zameniti analizu putanje novčanih tokova.

Uporedite manju poziciju i pretpostavke o finansiranju

Početak sa jednim ugovorom stvorio bi nominalnu izloženost od $20,000. Prvi pad od 350 poena koštao bi $1,750, ostavljajući $13,250 pre naknada. Novi početni zahtev od $4,500 ostavio bi $8,750 iznad tog nivoa. Ovo ne određuje odgovarajuću veličinu pozicije ni za koga; samo pokazuje kako manji broj ugovora menja i tržišni gubitak i zahtev za kolateralom pri istim ulaznim podacima. Mogućnost dobiti od povoljnog kretanja takođe bi se smanjila.

Theo takođe razlikuje obične berzanske fjučerse od perpetual kriptougovora. Potonji mogu uključivati periodične transfere finansiranja, različita umanjenja vrednosti kolaterala, mehanizme likvidacije specifične za platformu i rizike čuvanja. Ovaj primer ne prenosi formulu finansiranja perpetual ugovora na berzanski fjučers. Bez obzira na instrument, radni list pre trgovanja treba zajedno da modelira nepovoljna cenovna kretanja, više zahteve za kolateralom, naknade i vreme dostupnosti gotovine. Dodatno zaduživanje radi ispunjavanja poziva dodalo bi još jednu obavezu finansiranja, a ne uklonilo osnovni rizik.

Finansirajte gubitak i novu marginu zajedno

Pad od 350 poena uz multiplikator 5 USD donosi gubitak od 1.750 USD po ugovoru. Nakon toga svaki ugovor zahteva novu početnu marginu od 4.500 USD. Obe potrebe moraju stati u istih 15.000 USD. Zajednički test dozvoljava dva cela ugovora, a ne pet koje bi sugerisala samo prvobitna margina za otvaranje.

n × (350 × 5 + 4 500) ≤ 15 000; n ≤ 2.4 → 2

Dva ugovora gube 3.500 USD, pa ostaje 11.500 USD kapitala prema novoj margini od 9.000 USD: rezerva od 2.500 USD pre troškova. Margina nije drugi trgovački gubitak, već vezani kapital. Dodatni pad, viši zahtev ili raniji rok uplate i dalje mogu učiniti ovaj uslovni plan finansiranja nedovoljnim.

Gde rasuđivanje greši